Blog
Drugi put u Oman – ovaj put bez grada
Povratak bez razgledanja
Drugi put kada sam došao u Oman, nisam želeo da ponavljam iste stvari. Nije me zanimala Opera, niti savršeno uređeni bulevari Muskata. Prvi put sam gledao zemlju spolja. Sada sam hteo da je osetim iznutra. Zato sam krenuo ka unutrašnjosti, bez plana i bez ideje šta ću tačno pronaći.
Put koji se pretvorio u pesak
Kako smo izlazili iz grada, asfalt je polako nestajao. Planine su postajale gole, kamenite, bez traga zelenila. U jednom trenutku put je jednostavno prešao u pesak. Nije bilo nikakvog spektakla, samo tišina i vetar. Vožnja kroz pustinju deluje monotono dok ne shvatiš da ta praznina ima svoju težinu. Tamo nema ničega da ti skrene pažnju.
Noć u tišini
Nismo bili u kampu sa lampicama i organizovanom večerom. Samo nekoliko prostirki, malo hrane i voda. Vetar je nosio sitan pesak svuda. Noć je bila hladnija nego što sam očekivao. U jednom trenutku sam shvatio koliko smo navikli na buku. Tamo, usred ničega, tišina nije bila prijatna — bila je snažna. Natera te da misliš.
Ljudi koji žive drugačije
Ujutru smo sreli beduina sa stadom koza. Nije bilo turističkog osmeha, niti pokušaja da se razgovor produži. Samo kratko klimanje glavom i nekoliko reči. Njegov život je jednostavan i težak. Bez dramatike, bez žaljenja. Taj susret je trajao možda deset minuta, ali mi je ostao urezan više nego bilo koja znamenitost.
Oman bez razglednice
Drugi put u Omanu nisam tražio lepe fotografije. Tražio sam razumevanje. Shvatio sam da ova zemlja nije samo priča o modernizaciji i stabilnosti. Ona je i priča o prostoru, o praznini, o životu koji se odvija bez žurbe i bez potrebe da se bilo kome nešto dokazuje.
Prvi put sam video Oman.
